„To je samo kraj početka“

Željko Bebek, legendarni pevač Bijelog dugmeta je po prvi put nastupao u Mađarskoj 21-og juna, a to je bilo izuzetno iskustvo za publiku Balkan Party-ja u Budimpešti. Serijal žurke se organizuje već skoro 14 godina, a retko kada zvezda njegove veličine zabavlja publiku. Koncert je bio održan na poznatom brodu A38 na Dunavu, i zbog ogromnog entuzijazma gostiju brod se zaljuljao. Od čuvenog izvođača čuli smo pesme sa novog albuma Kad poljubac pomiješaš sa vinom (izdat krajem 2012. godine), Da sam pekar iz davne ’74. godine, i remek delo sa početka njegove karijere Sinoć sam pola kafane popio. Intervju smo napravili nakon koncerta sa kolegom iz radija Južni Vetar i koleginicom Radio Croatice. Sa pevačem smo razgovarali u dobrom raspoloženju o današnjoj omladini na rolerima u Budimpešti i o „staroj“ revolucionarnoj omladini 70-ih, o počecima, o rock’n’roll-u, o gospođi Selmi i o budućim planovima. Da lepo vaspitanje ne nalaže drugačije mi bismo još uvek sedeli tamo i pričali sa njim…

Bebek u Budimpešti

Sa kakvim očekivanjima ste došli, i sada, nakon koncerta, kako ste doživeli ovaj dan kod nas?

–          Ja sam navikao da su moji koncerti uvek dobri, da publika peva svaku moju pesmu, ali ipak pre koncerta uvek imam malu tremu. Danas sam je posebno imao, zato što još nikad ranije nisam nastupao u Budimpešti, ali već nakon prve dve pesme shvatio sam da ima dosta pozitivne energije i da će se koncert razviti u pravcu u kom želim. I tokom i na kraju koncerta se pokazalo, da imamo jedan divan odnos sa publikom sa puno emocija. Jako sam zadovoljan.

Da li ste mislili da u Mađarskoj, u Budimpešti ima tako puno vaših fanova?

–          Verovao sam da ima, zato što sam tokom karijere imao mnogo popularnih pesama, koje su opstale kroz čitavu moju karijeru. Zatim, i prošlogodišnje pesme koje su postale hitovi, ukazivale su na to da ću imati veliki uspeh, ali nisam mislio da ću imati toliko fanova, i kao što sam rekao, imao sam i malu tremu na početku.

Šta ste osećali kada se tokom koncerta brod pod nama počeo ljuljati?

–          Retko kad sam nastupao na brodu. Vreme na brodu obično provodim kad idem na pecanje ili krstarim sa porodicom (smeje se). Ovo je bio sjajan koncert na Dunavu koji ću pamtiti i ostaće mi u lepom sećanju. Posebno zbog ovog ambijenta, ove publike, mislim da ću se ovog koncerta sećati kao jednog od najlepših.

Imate lepe oči, zašto ste nosili na bini sunčane naočare?

–          Ne nosim ih inače, samo zadnjih par meseci zbog operacije oka, jaka svetla mi smetaju. Verovatno će to biti još jedno mesec-dva, koliko doktor kaže. Kroz naočare zapravo ne vidim publiku i to mi strašno fali.

Bar čujete kad vrištim…

–          Jeste, ali drugo je čuti. Kad pevam lagane pesme i čujem publiku, to volim. Ali ovako, za vreme koncerta, moram malo i videti  gde su ruke, da li su dovoljno visoko. (Smejemo se) Davno sam već naučio da moram voditi koncert, da bi taj koncert bio dobar i drugima i meni, da potrošimo više energije nego što smo namerili da potrošimo, ili pak više novca. Dođu ljudi da popiju jedno pivo, pa onda popiju pet, a gazda kaže: bravo! (opet se smejemo)

Ovo da vam bude prvi put u Budimpešti, a ne poslednji! 

–          Ja se nadam, pošto uvek maštam o tome da će mi se lepe stvari ponavljati, kao što se čovek uvek boji da mu se ružne stvari ne ponavljaju. Dakle, ja verujem i nadam se da će mi se Budimpešta ponavljati. U karijeri imam jednu lepu izreku koju nisam ja izmislio, ali sam dobro zapamtio kad mi je neko čestitao 50. rođendan. Napisao je na razglednicu: Srećan je čovek koji kad slavi 50. rođendan, slavi ga tako da je svestan da to nije početak kraja, nego kraj početka. Tako i moja Budimpešta.

Legendarni Bebek

Imate 40 godina na bini. Možete li nešto reći o početku Vaše karijere, kako je bilo kada ste prvi put nastupili?

–          Svaki čovek u detinjstvu i u ranoj mladosti ima neke snove  i onda kroz život radi na tome  da se ti snovi ostvare. Ja spadam u one, kojima su se dečački snovi ostvarivali od 30. godine, pa nadalje. Kao dečak sam sanjao o tome da ću biti poznat, da ću pevati, zapravo zabavljati ljude i da ću se celi život baviti muzikom. Kad svedem neke račune o svom životu mogu da kažem da mi su se snovi ostvarili, i nakon 40 godina u ovom poslu ne osećam da mi se bliži kraj karijere.

Kakav je osećaj biti legendarni Bebek?

–         To spada u kategoriju snova… Nisam baš birao da ovako dugo  ostanem  u uspomenama tolikih generacija. A ne samo u njihovim uspomenama, nego da u ovim mojim godinama na pozornici još uvek pevam istovremeno za više generacija. Ja sam se zapravo toliko navikao na to, da ne razumem šta je to „legenda“, jer je to za mene lepi, svakodnevni život.

Da li ste očekivali da imate toliko mađarskih obožavatelja?

–         Iskreno da Vam kažem, možda me još više raduje i iznenađuje da ima ljudi koji me zapravo slučajno znaju. I srećan sam da sam to doživeo. Ja sam celu karijeru razmišljao o tome zašto mi na Balkanu nemamo priliku postati internacionalno poznati. Verovatno je razlog u jeziku. Dakle, da smo  pevali od početka na engleskom, možda bi imali šanse kao što su je imala  Abba, kao što je imao Cocker, kao i svi ostali koji stvaraju na engleskom. Ali nisam nezadovoljan. Tim sam zapravo i srećniji ako ima mađara, mađarica (lepo nam se smeška) koji  me vole, znaju  moje pesme i njihovu lepu poruku. Jer su moje pesme ljubavne i mislim da dotiču svakog.

Kako razmišljate o periodu kada ste počeli karijeru? Tada je bila stara Jugoslavija, Azra, Bijelo dugme naravno, Crvena jabuka, Prljavo kazalište. Da li je to bilo drugačije nego sada?

–        Ja to ne vežem za Jugoslaviju. Jugoslavija nas nije stvorila, kao ni mi nju, nismo je čuvali, niti očuvali. Ja to gledam sa muzičke strane. Mislim da je danas ista situacija, samo su tada bili počeci. Tada smo svi bili zajedno, ta revolucionarna omladina koja je nastala još na početku 70-ih godina, i koja je stvorila rock’n’roll. I svi smo mi pripadali toj rock generaciji, to je bilo vreme kreiranja. Sada je već puno vremena prošlo od tada, neki  od nas su opstali, a neki nisu, ali na prostorima koje smo pomenuli, danas se stvari dešavaju isto.

Ima li danas takvih bendova kao ranije?

–         Mi smo od bendova  koji su se rađali u vreme  kada  i ljudi  koji su stvarali rock’n’roll. Na neki način naše kolege su zapravo bili svetske  zvezde, jer smo stvarali  isto, samo svako na svom području. Oni koji su pevali na engleskom imali su sreće da prođu dalje. A ovog trenutka postoji  druga vrsta muzike, reperi na primer, stvaraju se nova imena. Ne znam kolika su ta imena. Ja sam rođen u vreme, kada je moja dužnost bila stvoriti rock’n’roll. I živim taj rock’n’roll i dan danas, ne udaljavam se od toga. Naravno da sam presrećan i zadovoljan što nakon 50-60 godina od njegovog  nastanka  još uvek živim taj život i srećem se sa mladima kojima se to dopada.

Rekli ste, da je na početku vaše karijere bila nekakva revolucija i da ste imali inspiraciju. Kako danas pišete pesme?

–          Ja ne pišem pesme, spadam u one koji biraju napisane pesme. Ja glasom prenosim misli, kao što ih glumci izgovaraju. To vreme je bilo revolucionarno, jer smo pevali nešto novo i povukli smo sa sobom publiku koja je bila mahom ruralna. Mi smo odrasli u gradu Sarajevu, dakle spadamo u urbanu sredinu i taj novi urbani zvuk smo preneli na ruralno stanovništvo. Tako da smo u bivšoj Jugoslaviji veliki broj ljudi uvukli u pokret, jedan od najlepših, najvažnijih u svetu, u pokret mladih. To je rock’n’ roll. On ima naravno i svoje loše strane, ali ja govorim samo o lepim stranama, ja imam samo lepa iskustva. Bilo je zaista lepo tada kad smo iz Sarajeva krenuli ’74. godine. Prelazili smo po stotine kilometara, održali koncert u Jasenicama, pa od severa, u Somboru i Subotici sve do juga, do Đevđelija u Makedoniji. Mislim da smo obišli sva sela i gradove. I kad smo obišli sva mesta gde je bilo sportskih hala, a videli smo da ima tu još prostora, krenuli smo po bioskopskim dvoranama. Kad smo i sa time završili, krenuli smo na fudbalske stadione.  Napravili smo koncert kod Hajdučke  česme `77., odnosno 2005. godine smo održali koncert i na beogradskom hipodromu. Tada smo na određeni način zaokružili, završili karijeru Bijelog dugmeta.

Ove godine je četrdeseta godišnjica grupe…

–          Mislim da ove godine Goran (Goran Bregović) i ja gledamo više kroz prizmu sebe samih. Te 2005. smo napravili veliki spektakl, bilo nam je lepo što nećemo nikad zaboraviti, snimili smo i video i CD. Mislim da ove godine i on i ja nekako više slavimo sami sebe. Bilo bi mi žao da slavimo 40-godišnjicu Bijelog dugmeta, jer je bend nije doživeo, to je 40 godina od dana kad smo počeli da sviramo zajedno. A moja karijera traje svih tih 40 godina, ako za njen početak smatram dan kada sam potpisao prvi ozbiljni profesionalni ugovor u životu sa Jugotonom ´74., a zapravo ona traje  puno duže, čak 55.

Šta je tajna Vašeg opstanka?

–          Ja radim samo muziku i ona je rešenje za sve. S njom ljudi uvek ostaju u ljubavi, posebno kada se peva o ljubavi. Muzika se razume i bez teksta, i ako postoji  neka tajna zašto sam ja opstao, to je zato što sam se u muzici bavio isključivo muzikom i ljubavlju. Nisam nikada dozvolio da me koriste za bilo kakvu svrhu. Onako pesnički rečeno, kroz pesmu sam postao ono šta sam hteo da postanem.

Goran Bregović i Željko Bebek

Imate mnoštvo albuma i megahitova. Da li možete da istaknete jedan album ili jednu pesmu koja je Vama najomiljenija i zbog čega?

–          Vrlo rado ću spomenuti. Godinama sam odgovarao da ne znam koja mi je najdraža pesma, ali sam ipak shvatio. Najdraža pesma u mojoj karijeri je Sanjao sam noćas da te nemam. Ona je snimljena na trećem albumu ´76. koji se zvao Eto! Baš hoću. Pre dve godine tu pesmu smo svirali na koncertu u Zagrebu, u filharmonijskom aranžmanu. U martu, u Varaždinu, sam napravio koncert sa tamburaškim orkestrom od 30 članova i opet smo svirali istu pesmu. Ovo sve pričam zato što će se sve tri verzije ove pesme naći zajedno na jednom albumu koji će izaći na jesen.

Nedavno ste snimili pesmu Vjeruj u sutra. To je pesma koju su srpski, hrvatski, bosanskohercegovački pevači poklonili stradalima. Kako ste se osećali kad su i Vas potražili da učestvujete u ovom projektu?

–          Projekat je napravio Đelo Jusić Jr. i njegova supruga, Paula. Zvali su me, i ja sam rado pristao na ovu priliku zbog velike potrebe da se stradalima pomogne. Ideja nije nova, to se radi već 50 godina. Band Aid u svetu nudi pomoć određenim grupama, određenim slojevima ljudi. Na ovim područjima smo ga imali u Beogradu pre 30-ak godina u kojima su učestvovali svi pevači bivše Jugoslavije. To je bila pomoć gladnima u Africi, u isto vreme kada su ga pravili u Engleskoj i Americi. Pre 20-ak godina u Hrvatskoj su takođe napravili Band Aid, u onim nekim uslovima koji su tada vladali. Ja sam tad živeo u Sarajevu, pa nisam sudelovao. Ove godine sa zadovoljstvom sam učestvovao u toj pesmi zbog želje da ljudi zajednički pomognu. Ta pesma je lepa i ima lep tekst, nije samo da se pokaže zajedništvo. Ljudi ljudima.

Priča o Selmi

Kako ste se osećali u emisiji  u kojoj se pojavila prava Selma, a Vi ste otpevali taj veliki hit?

–           Selma je jedna od onih retkih realnih likova, zbog kojih  je rock’n’roll nastao, da bi oni bili opevani.

Gospođa Selma živi u Zagrebu, ima 85 godina. Kada je bila mlada, na nekoj radnoj akciji upoznala je pesnika Vladu Dijaka. On joj je pisao pisma koja je ona čuvala dugo vremena. Vlado Dijak je kasnije napisao pesmu o Selmi, i svrstio ju je u jednu antologiju, u Panoramu bosanskohercegovačke poezije. Tamo smo je našli i otpevali. Kad je čula sebi posvećenu pesmu, Selma se setila da je to zapravo napisao njen prijatelj. U možda najgledaniju emisiji Hrvatske u poslednjih 10 godina, „Osmi kat“, pozvali su Selmu i mene. Uz klavir sam otpevao pesmu, što ju je jako razveselilo, a i publika je uživala. Voditeljka, Daniela Trbović,  je pogodila temu, goste i moje emocije. Ja lično poznajem Selmu od pre 40 godina. Upoznali smo je kada je posle jednog koncerta u Zagrebu došla da nam kaže da je ona ta prava Selma o kojoj smo pevali. I sad, nakon toliko godina, sreo sam je u studiu i otpevao pesmu skoro na uho. Osetio sam se ponosnim  što možda spadam u retke pevače koji pevaju o realnoj ženi.

Publika u dijaspori

Znam da ste stigli danas, ali kako Vam se sviđa u Budimpešti?

–           Stigao sam u Budimpeštu u saradnji sa gospodinom Simonom. Kad smo se dogovarali o ovom koncertu, rekao sam da hoću da dođem obavezno, ali ne na jedan dan. Želim ostati makar dva-tri dana sa porodicom. Tako da su tu moja supruga i moja deca, sin od 11 godina i kćer od 9, koji sad spavaju u hotelu. Želimo sutra i preksutra cele dane da provedemo u Budimpešti, uz pomoć  gospodina  Simona, da posetimo glavna mesta, da napravimo neke fotografije, koje će nam u budućnost biti drage. Već popodne smo išli na ručak, prošli Budimpeštom i svo četvoro smo oduševljeni, jer u ovom gradu smo otkrili jedno lepo novo mesto, koje ćemo često posećivati. Ružica, moja supruga, i ja imamo nekoliko gradova koje volimo i celi život putujemo. Najdraža nam je dosad bila Venecija. Mislim da smo i u Budimpešti otkrili tu neku čar, neku dušu, koju ovaj grad ima. Video sam mlade ljude sa lepim osmesima  na licu, mnoge na rolerima, i to, da ima puno raznolikih ljudi, a da su nekako svi bliski jedni drugima. Presrećan sam što sam došao i vratiću se, nadam se čak i povodom  koncerta.

Često svirate u dijaspori. Gde idete najradije, gde ste našli neku za Vas posebnu zajednicu?

–          Nemam pravo birati gde ću ja, jer je moja obaveza da odem tamo gde me ljudi zovu. Izabrao sam život u kom sam sebi stvorio, slatku, ali ipak obavezu. Pojaviti se tamo gde me ljudi traže mi je najvažnije, važnije od mog slobodnog vremena, komfora, privatnog života, od svega. I kako sam naučio da moj privatni život zapravo ne postoji, onda živim u javnom svetu sa velikim užitkom. Svake godine se nađe nešto novo, mesto koje želim da se ponovi. Sad sam otkrio Budimpeštu, gde takođe ima dijaspore. Zaista je širok spektar mesta koje obilazim od Vankuvera do Montreala, Oakland, Novi Zeland, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, … dakle svugde ima mesta gde živi taj naš svet, ili potomstvo naših koji su se davno tu doselili.

Ali po nečemu se verovatno razlikuju…

–          Uglavnom ne. Razlika između dijaspore i ljudi kod kuće je samo u tome što su ljudi u dijaspori naučili da žive po pravilima svog novog okruženja. Tako da su, nažalost vrlo često, više u radnom odelu i pidžamama nego u slobodnoj, neformalnoj odeći. Mnogo više rade, a na koncertima su opušteni, jer bolje zarađuju, mogu doći, ali ne mogu ostati do 3 ujutru. Ne mogu nikako. Njima koncert traje od 8 do 11 sati, u 11 sati su već seli u kola i otišli, jer ujutru idu na posao. Čak i ako idem subotom, ne može se duže ostati, jer je nedelja dan kad telo mora dobro da se odmori. Ali nesumnjivo je da žele da stalno dolazimo, jer oni retko mogu kući. Pogotovo iz udaljenih zemalja sa zapada, iz Kanade, Amerike, pa Australije, Novog Zelanda,… Oni jednom u pet godina imaju priliku doći svojim kućama. Ako ih još uvek imaju…

Bili ste i u Somboru, u Vojvodini…

–          Puno puta sam bio u Somboru, imam tamo jednog dobrog prijatelja. 80-ih godina sam obišao sva naselja koja su imala zgrade: Sombor, Subotica, pa jedno mesto koje se zove Bajmok. Bio sam i u Kikindi, u Vršcu, ali u ove zapadne krajeve sam češće išao. Novi Sad mi je bio i ostao posebno drag, tamo imam prijatelja koji su i poznati ljudi.

Mi kao mađari, obožavamo Vašu muziku i ex-yu muziku. Šta mislite, zašto? U čemu leži snaga ove muzike?

–          Ne znam, mislim da čovek kad sluša pesmu uvek oseti istinu, kad je poruka iskrena. Tu i tamo ljudi nasedaju na gluposti u pesmama, ali nikad ne promaše pravu. Evo, ja spadam u te srećnike, koji su otpevali puno lepih i dobrih pesama, i na taj način sam prisutan u domovima i onih starijih, kao i tvojih roditelja. Time se ponosim. Imam stariju ćerku, koja ima 40 godina, i imam 3 unuka. Oni već u vrtiću slušaju moju muziku i znaju da je njihov deda Bebek. Imam i mlađeg sina i ćerku koji su glavni u školi, jer sam zvezda i kod njihovih učiteljica.

Blanka Čilik i Adriana Ješić

Slike sa koncerta: Andris Dimény i Géza Kovácsevity

Upoznajte se sa pričom i ciljevima naše organizacije i stranice,

a ovde možete pročitati članak na mađarskom!